Bregzit,
„žuti prsluci“
i krvave košulje
Ako
je u stanju da po hiljaditi put osuđuje opoziciju za stvari koje i sam
radi – od partijskog zapošljavanja do gubitaka državnih firmi - kako je u
srcu predsednika Srbije volšebno izostala i trunka gneva protiv
divljaka koji su u stanju da jednom od lidera opozicije razbiju glavu
Tri priče, a jedna zajednička crta. Nezadovoljstvo.
Prva priča je
o bregzitu, čiji se završetak danas čini daljim nego pre dve godine,
nakon referenduma o izlasku iz Unije. A Česi i Slovaci se za šest meseci
razišli, u redu i miru. Šta se to desilo sa Britanijom?
Sigurno
da niko normalan pod bregzitom nije podrazumevao sporazum kakav je
Tereza Mej prošlog meseca napravila sa Unijom, u kome Britanija prihvata
većinu propisa EU, samo što više ne učestvuje u njihovom donošenju. Da
je ovakav sporazum besmislen bilo je jasno i bregzitovcima i
antibregzitovcima, pa je bilo logično da Tereza Mej dva dana pre
glasanja povuče svoj predlog iz parlamenta. Samo je sada pitanje – šta
dalje? Novi referendum? Lesi se vraća kući?
Teško je predvideti
šta bi doneo novi referendum. I ko je, u stvari, glasao za bregzit, šta
je zajedničko tim glasačima? Pokazalo se da to nije bio ni socijalni
status ni primanja, mada je zbirni pregled pokazivao da su protiv
bregzita glasali bogatiji stanovnici i veliki gradovi (naročito London),
dok je periferija bila za odlazak iz EU. Ali kada su sproveli iscrpnije
istraživanje, ispostavilo se da glasače bregzita ne vezuje ni bogatstvo
ni mesto u kome žive, već sledeća dva stava: da su za smrtnu kaznu i da
su za javno bičevanje seksualnih prestupnika. Bogati Britanci koji
podržavaju smrtnu kaznu i bičevanje u sedamdeset odsto slučajeva bili su
za bregzit. U istom procentu, siromašni koji su protiv bičevanja i
smrtne kazne, bili su za ostanak. I sad, treba ponovo sastaviti
slagalicu u kojoj se ne može poći od toga šta se Britaniji najviše
isplati, ili kakvu politiku treba voditi. Kada u ljudima preovlada
potreba za osvetom, a ne za pravdom, koje dobro iz toga može da
proistekne?
Još je zlokobnija sledeća priča, o pokretu „žutih
prsluka“ u Francuskoj. Poput sankilota, deo Francuza je proteklih
nedelja polupao i grafitima izmazao sve što im je došlo pod ruku. Mediji
javljaju da razaranju nije bilo granice - na meti nije bila samo
Trijumfalna kapija, već i mnoge banke i berza, a isto tako i naplatne
rampe na auto-putevima, policijske stanice i vozila. U Tuluzu su
demolirali restorane, ali i - novogodišnje ukrase. Ko u ovom ludilu nađe
sistema, svaka mu čast. Protest protiv najbogatijih jedan odsto?
Stvarno? Zašto onda stradaše toliki Starbaks restorani, u koje
najbogatijih jedan odsto u životu nije ušlo?
A sve je počelo kao
protest zbog povećanja cene goriva, da bi se divljačko razaranje
završilo izlaskom policije i rasterivanjem demonstranata. Je li to
zaista Francuska, u drugoj deceniji 21. veka?
Tu se sad, u trećoj
priči, i Beograd umešao, srećom, sa mirnim protestom, čiji naslov „Stop
krvavim košuljama“ ipak govori o zlokobnoj pozadini koja je okupila
demonstrante, pod parolom: „Protiv krvavih košulja i protiv verbalnog
nasilja koje je postalo osnovni instrument vladanja aktuelnog režima.“ I
tu su zaista u pravu. Ako je u stanju da po hiljaditi put osuđuje
opoziciju za stvari koje i sam radi (od partijskog zapošljavanja,
gubitaka državnih firmi ili bilo čega drugog), kako je u srcu
predsednika Srbije volšebno izostala i trunka gneva protiv divljaka koji
su u stanju da priđu jednom od lidera opozicije i razbiju mu glavu? A o
njegovom (i njihovom) verbalnom nasilju, kome smo svakodnevno izloženi,
izlišno je i govoriti. Već je čuven i u istoriju će ući izveštaj
Studija B, u kome smo videli kako dva sata posle protesta na ulicama
nema demonstranata – kojih je i na protestu baš toliko bilo, to jest -
nije ih ni bilo. Pamtiće se izjava reporterke Barbare, koja je
gledaocima objasnila kako „ljudi koji su organizovali protest pozivaju
na linč, silovanje, nasilje, državni udar...“
Ali je huk
zlokobnih glasova upućenih Barbari sa Tvitera jako podsetio na ružni huk
iz Francuske. I ovde tinja veliko nezadovoljstvo. I dok su ljudi sve
mračniji, ovde čak i javne ličnosti, u medijima, staju na stranu starice
koja je hladnokrvno ubila nekog investitora i posle toga legla da
spava.
Zlo se prvo rađa u glavi. Hajde da pokušamo bez toga.
Danica Popović
|
Share on Facebook
|
Untitled Document
Podaci o članu |
|
|
|
Misli |
|
Barbara Životić, reporterka Studija B
Upravo ti ljudi koji su
organizovali protest pozivaju
na linč, silovanje, nasilje,
državni udar a i to smatramo
jako jako jako licemernim… i
pogotovo u ovoj situaciji kada
u našoj državi treba biti
mirna situacija i stabilna
zbog čitavog dešavanja na
Kosovu i Metohiji naravno oni
organizuju proteste.
Pročitajte sve misli |
|
|